Koliko danas samo ima matematike u ljubavi! Računa se non stop, brojevi se vrte i okreću kao na meraču kilometraže u kolima.
Taj brojač može da se poništi ali samo ukoliko imate debelu vezu kod automehaničara.
Da li se tako mogu oduzeti i poništiti trenuci provedeni u kalkulisanju ljubavi?
Pa, zar je ljubav postala toliko komplikovana da se sve svodi na to "koliko mi daš, e ja ću ti dati još manje? Jer, nikako ne smeš da vidiš da nešto osećam, to nije dobro za mene."
Da li su one prave ljubavi samo ostale još u romanima i na filmovima?
Kada sam ja odrastala nekako je ljubav još uvek bila bezbrižna, kada se volelo volelo se i sve je pucalo od ljubavi, kada se nije volelo jednostavno se odlazilo, nije bilo ni jednog trenutka kalkulisanja.
Momak je bio u stanju da u pola noći dođe da te vidi samo da bi te poljubio, pisala su se ljubavna pisma, čekala bi te ruža na kućnom pragu ili cd sa tvojim omiljenim pesmama u sandučetu za poštu. Ceo dan bi ti se vrtelo u glavi od pomisli na njega i na ljubav.
Danas primećujem sve više zombija koji u svim svojim borbama da ne pokažu tu ljubav i da je zadrže samo za sebe, gube a da nisu ni svesni koliko lepih trenutaka koje život nosi.
Bledi i umorni od svakodnevice koračaju kroz život i odživljavaju ga jureći za nečim površnim ne videći lepotu duše iza kulisa ove pozornice koja se zove život.
Retko koga još vidim da se drži za ruku na ulici, sem parova koji imaju preko sedamdeset godina i koji su toliko toga prošli u životu da bi verovatno davno trebali otići jedno od drugoga, ali ne, oni se drže za ruke i stiskajući ih govoreće u sebi "Volim te draga/gi što si tu uz mene sve ove godine."
Danas se radije drži mobilni telefon, nego nečija ruka u ruci, a ta ruka govori toliko toga čarobnog i prećutnog.
Parovi besomučno sede u kafićima i nemi gledaju u svoje telefone tragajući za savršenstvom sa reklama, a ne vide da im ispred nosa stoji tako savršen dar od Boga - ljubav.
Uvek se neko više trudi u vezama, uvek neko daje više i čeka da vidi ono nešto drugačije ono nešto o čemu sanja već dugo, ali preko puta je neko ko je uz složeni algoritam izračunao da je 20% sasvim korektna količina ljubavi jer sve preko toga se neće znati ceniti.
Ljubav nije kalkulacija, mnogo više podseća na nestabilan kurs eura, pa ćeš jedan dan trčati da ga kupiš samo zato što je niži, a kada skoči samo ćeš reći ma ko ga šiša drugi put.
Samo, ovo nije onako kako bi trebalo da izgleda, jer kada je niži trčiš zato sto vidiš da nisi bio korektan i da postoji mogućnost da ćeš izgubiti dragu osobu samo zato sto nisi znao da ceniš nečiju ljubav, a kada je viši kada ti taj neko sve daje, povlačiš se i praviš se, ma baš me briga voli me i šta ja ima tu da se trudim.
Zbog svih ovih kalkulacija i proračuna današnje ljubavi više liče na poslovni angažman nego na nešto lepo i čisto.
Kalkulacija dolazi u obzir jedino u slučaju kada na zidu zgrade napišeš Ana + Marko. Jedno malo + je u mom detinjstvu puno značilo i u detinjstvima mnogih od nas, pa hajde da opet budemo, Sara + Jovan, Nataša + Darko, Beba +Janko….
Hajde da opet neko ispred zgrade viče Tanja volim te…
Da te opet čeka plišani meda na otiraču...
Hajde da opet volimo bez računice.
PIŠE: TIJANA GRUJIĆ
Comments: