Za koji dan će godinu dana otkako sam išla na lasersko skidanje dioptrije.
Skoro da sam i zaboravila kako izgleda nositi naočare ili sočiva (a nosila sam ih dvadesetak godina)...
Mnoge stvari u životu se dese onda kada se najmanje nadamo, tako se meni i ovo “desilo”. Moram tako to da nazovem jer definitivno nisam planirala da u skorije vreme idem na skidanje dioptrije iako sam planirala i priželjkivala.
Htela sam da ovo svoje iskustvo podelim jer sam ja preorala internet pre odlaska na intervenciju i nisam našla puno detaljnih niti korisnih iskustava. Nailazila sam i na negativna iskustva, ali nisam dozvolila da me to pokoleba u svojoj odluci.
Elem priča počinje odlaskom na prvi pregled na kome vam kažu da li ste kandidat za lasersko skidanje dioptrije ili ne. Ovaj deo je meni bio traumatičniji od odlaska na intervenciju, jer sam baš bila rešila da se oslobodim naočara i negativan odgovor bi me baš razočarao.
Sam pregled dugo traje, barem je tako bilo na klinici gde sam ja isla (3 - 4 sata). Obave se neka snimanja i pregledi i na kraju se ide kod doktora koji vam saopstava da li ste kandidat ili ne.
Ne treba ni da govorim koliko sam srećna bila kada sam saznala da mogu da skinem dioptriju!
Intervencija mi je bila zakazana za 13.30 časova, rečeno mi je da se naspavam, da ručam pre nego što dođem, povedem sa sobom pratnju i ponesem sunčane naočare.
Kada sam stigla otišla sam na pregled kod doktorice koja mi je dala Brufen i Apaurin da popijem pre intervencije. Kada je pregled završen, sestra mi je ukapala neke kapi (anesteziju) i trebalo je da sačekam 15-ak minuta da počnu da deluju pre intervencije.
Imala sam sreću da je doktorica koja mi je radila skidanje dioptrije bila jedna predivna duhovita osoba koja se svim silama trudila da mi u toku intervencije skrene misli i skrati vreme.
Sama intervencija je trajala otprilike 10 minuta, meni se učinilo i manje.
Nije preterano prijatna, ali je daleko od neprijatnog. Nije ni bolna.
Nakon intervencije sestra me je odvela u drugu ordinaciju gde me je doktorica pregledala, dala mi terapiju i uputstva kako da se ponašam u sledećih mesec, dva.
To je podrazumevalo korišćenje antibiotskih kapi nekih 10-ak dana (sećanje mi već bledi :D) i veštačkih suza (bar mesec dana).
Takođe, podrazumevalo je i to da se 3-4 dana ne umivam vodom iz vodovoda (znači nikako :D ), ne koristim kompjuter niti gledam tv zbog dodatnog isušivanja očiju, da se ne šminkam 3 nedelje, 2 nedelje da izbegavam zadimljene i prašnjave prostore, mesec dana da se ne bavim sportom, da se ne naprežem i ne podižem teško.
Zabranjeno je i kupanje u moru, bazenu, rekama ili bilo gde slično bar mesec dana. Prilikom izlaska iz kuće treba koristit sunčane naočare.
U praksi za mene je to izgledalo ovako:
Kada sam stigla kući sa intervencije, legla sam u zamračenu prostoriju sa sve sunčanim naočarima, sa njima sam i spavala plašeći se da u snu ne počešem oko. (Jedna doktorica je rekla da je ok da spavam sa naočarima, druga je rekla da ne treba, ali ja sam se ipak odlučila za naočare.)
Umesto umivanja (očiju) koristila sam velike količine veštačkih suza. Jako sam pazila da ne diram oči, da mi prašina ne uđe u oči, a posebno sam pazila da ne dižem ništa teško.
Otprilike mesec dana nisam sama prala kosu, išla sam kod frizera jer meni kada sama perem kosu uvek uđe voda ili šampon u oči. (U kombinaciji sa sočivima ranije, to je bilo baš zabavno!)
Kakav odličan izgovor! :D
Vid je posle intervencije zamućen, a već u toku te iste večeri počeo je da se izoštrava. Do sutra sam videla savršeno. Tako je bilo i sledećih nedelju dana.
Otišla sam na drugu kontrolu (prva je bila odmah sledeći dan nakon intervencije) gde mi je rečeno da mi je dioptrija nula.
Nakon toga počinje nedelja koje se baš i ne sećam rado. Odjednom je počelo da se dešava da kada padne mrak počnem da gubim vid, tj. vid na daljinu mi se muti. Bože, šta mi je sve prolazilo kroz glavu...Malo je reći da sam bila očajna.
Zvala sam kliniku na kojoj sam radila intervenciju gde su mi rekli da se to dešava zbog suvoće oka i da ne brinem, trebalo bi da se sredi uskoro.
To se poklopilo i sa time da sam kupila druge veštačke suze. Ne znam da li je sve to bila neka vrsta autosugestije, ali kad sam se vratila na prvobitne kapi, vid je počeo da se vraća (nedelju dana haosa).
Do sledeće kontrole (mesec dana nakon intervencije) vid mi se skroz sredio, dioptrija je ostala nula.
Pošto sam neko ko provodi dosta vremena za računarom, moram priznati da mi je sigurno prvih mesec dana ako ne i više bilo veoma teško da radim duže od pola sata, sat. Morala sam dosta da odmaram i da žmurim.
Međutim, ono što je bitno u celoj priči - prošlo je evo skoro godinu dana, ja se sjajno osećam i ne sećam se kada su sve “tegobe” prestale, prestale su nekako postepeno u sledećih mesec ili dva od intervencije.
A, da, ono što su me svi pitali - koja mi je bila dioptrija pre skidanja. Koliko se sećam - jedno oko -2.25 drugo otprilike-1.75, cilindri.
Tolike godine sam nosila naočare i sočiva, a danas se čak ne sećam ni dioptrije!
Piše: Ona Zna
Comments: