Ponekad, kada mislimo da smo najjači, padnemo tako brzo i jako da se samog padanja i ne sećamo.
Samo je ljubav ta koja nas tera da po stoti put ustanemo, otresemo sve sa sebe i nastavimo dalje.
Ljubav je ta koja nas pokreće i čini ovakvima kakvi jesmo baš sada u datom momentu skupljajuci sa sobom sva naša osećanja, želje, očekivanja... i sve to mi stavljamao u taj kofer, ali ljubav, ljubav NE.
Svi mi vučemo neke kofere za sobom, ali to nisu koferi ljubavi već koferi sećanja, koferi naših grešaka ali i snova... Ljubav, ona je nešto što nema početak i kraj, pa kako onda tako nešto staviti u jedan kofer, makar i figurativno?
Onaj ko odluči da ljubav ipak stavi u kofer uzima joj time dušu slamajući joj krila i neprimetno, polako pravi od nje drugi oblik i time je uništava.
Da li ptica u kavezu oseća slobodu, vetar na svojim krilima? Ne! Ona je tu da živi i odživi svrhu u ovom momentu, da nekome bude trofej. Tako je isto i sa ljubavlju, ako je zatvoriš može samo da umre.
Prava ljubav je sloboda, taj divan osećaj koji nosiš u svome srcu i koji slediš neumorno, ona ti daje prostora da se izraziš da sanjas i da širiš ruke dokle god možeš. Samo takva ljubav može da diše i da menja oblik, ostavljajući za sobom šareni trag i boje duge.
Ljubav dajte i ljubav će vam se višestruko vratiti, volite nekoga baš zato što je takav kakav jeste, ne menjajte nikoga jer znate i sami kakav je osećaj kada neko želi da vas menja.
A sta sa koferom? U kofer možete da stavljate sve one lepe uspomene koje nosite sa ovog divnog putovanja koje se zove život. U njega stavite sve one izazove koje ste rešili, sve želje koje ste ostvarili, poneku staru ljubav ali samu ljubav nikada.
Ona je tu da vas uči i nauči strpljenju, prihvatanju, tu je i da usadi u vas osećaj da ste vi baš vi sami ljubav beskrajna kao nebo iznad nas.
Piše: Tijana Grujić Stojanović
Comments: