Zamislite ovu situaciju (mada, s obzirom na to koliko se to često dešava, možda ne morate ni da zamišljate, verovatno vam se već desilo) :
Otišli ste na sastanak, sve je super, smejete se, priča ne prestaje...Ma, imate utisak kao da se znate sto godina.
Posle jedne tako provedene večeri idete kući lebdeći, razmišljajući o tome kako će sledeći susret izgledati.
Ali, onda prođe nekoliko dana, a od te osobe ni traga ni glasa.
Onda vi pokušate da kontaktirate tu osobu, ali bez puno uspeha.
Vi ste uvređeni, povređeni, razočarani? Prosto ne možete da verujete da se druga osoba nije javila posle tako zabavnog sastanka.
Ne možemo a da se ne zapitamo, zašto ljudi to rade?
Mnogi će pomisliti da ljudi nestaju jer ne žele da povrede osećanja te druge osobe. Istina bi mogla biti drugačija - oni zapravo nestaju da bi izbegli nelagodnost koju oni osećaju. Oni su skloni bežanju od emocija i bliskosti.
Zašto nas to toliko pogađa?
Kada se nađemo na poziciji “ispaljene” osobe, svakako se osećamo razočarano, odbačeno, izdano u neku ruku.
Često se desi da ljudi počnu da misle da manje vrede tj. da nisu dovoljno dobri i da je to glavni razlog zašto je ta druga osoba nestala.
Kada nam se tako nešto desi najbolji način da to prevaziđemo jeste to da ostanemo otvorenog srca i da mislimo da to nije naš gubitak, već gubitak te druge osobe.
Comments: