Kada bi duša mogla da priča, reči bi bile isuviše male da bi opisale jačinu njene priče...
Kada bi duša mogla da peva, pesma bi bila isuviše glasna da bi se čula nežnost u njoj.
Kada bi duša umela da govori iskrenost bi toliko bolela da bi kidala sve na komade.
Kada bi duša umela da daje ne bismo bili u stanju da primimo sve njene darove.
Tvoje srce, da, tvoje srce koje kuca tu u tvojim grudima je najbliže njoj, odmah ispod njega se nalazi ona, duša.
Skrivena od celog sveta, a vidljiva tvojim okom.
Srce neumorno prati njen ritam, duša mu ubrzava otkucaje ili ih umiruje.
Osećaj ljubavi zbunjuje srce, jer mu duša govori “vidiš...vidiš ono biće tamo....ja ga obožavam“...i srce kreće ubrzano da lupa, brzinom koja plaši, ali onoga trenutka kada se nađete u zagrljaju voljene osobe otkucaji se umiruju i neki neobično sanjivi mir vas obuzima i srce se smiri kao da je na oblaku satkanom od svile.
Kada bi ljubav mogla ispričati koliko nekoga voliš, ne bi umela, jer ljubav se ne priča ona se živi.
Duša je tvoja odaja, mesto na kojem skrivaš svoje snove, nadanja, tajne....i oni koji je uspeju videti zaslužuju mesto u njoj tu odmah ispod srca.
Ti si tvoja duša i sanjaj lepe snove, voli snažno i jako i ako boli, padni, ali ustani brzo, nije ti prvi put.
Ustaćeš i duša će biti prazna i spremna da voli opet i iznova, možda ne na isti način, ali voleće i daće opet novi ritam tvome srcu, ritam zbog kojeg će sve sivo ponovo dobiti boju i sve teško ponovo će postati lako.
I zapamti, duša govori istinu i zato ju je teško slušati.
Piše: Tijana Grujić
Comments: